Miroslav Mišković, vlasni Delta Holdinga, jedan je od najpoznatijih poduzetnika na prostoru bivše Jugoslavije. U tekstu na portalu SeeBiz on je iznio svoje razmišljanje o tome da li se lideri, uključujući one poslovne, rađaju ili stvaraju, te da li je talenat važniji od jasne vizije i napornog rada. Tekst prenosimo u nastavku:
– Pitanje koje se najčešće postavlja kada se govori o formiranju menadžera i preduzetnika je da li se lider stvara ili se kao takav rađa. Moje iskustvo govori da se i stvara i rađa.
To da li će neko biti lider može da se vidi još u ranom djetinjstvu. Da li imamo predispozicije u određenoj sferi, da li se u nečemu ističemo, da li imamo taj dodatni žar i ambiciju u sebi – pokazujemo još kao djeca.
Neću da tvrdim da je to bilo odlučujuće, ali sjećam se da sam bio predsjednik odjeljenske zajednice u srednjoj školi. Drugari su pravili štos, pa sam ja bio važan, a oni su bili moji tjelohranitelji, zaklanjali su prozor da me neko ne ubije i slične tinejdžerske igre. Jeste to bila samo zabava, ali možda je i nešto govorila o mojoj ambiciji.
Ipak, ako neko ko kao mlad ima određene predispozicije za lidera, a kasnije ne radi na sebi i na sopstvenom razvoju, onda te predispozicije ništa ne vrijede. Lider se stvara znanjem.
Predispoziciju možemo posmatrati kao talenat u sportu. On jeste važan, ali ništa vam ne vrijedi ako ne trenirate 7 ili 8 sati dnevno. Mi stariji pamtimo Dražena Petrovića koji je kao mlad, a već izuzetno perspektivan košarkaš, sam ujutru otključavao halu i hiljade lopti ubacivao u koš. Sam.
Onim nešto mlađima bliži je primer Cristiana Ronalda. Takva fudbalska veličina, toliko zarađenog novca, ali njegova motivacija nema granica. Zbog toga je najbolji, a ne zato što je kao klinac imao talenta.
Dakle, lider se i rađa, ali i stvara. I najbolji je kada ima obje ove osobine – i urođenu ličnost, i veliku želju da napreduje učeći.
Šta se događa ako biznismen, ili menadžer (a ja ovde govorim prije svega o biznisu) ima samo jednu od ovih osobina? Ja lično nemam nikavu dilemu. Između onog ko posjeduje talenat, ali ne i radne navike; i onog ko ima manje prirodnog dara, ali pametno i vrijedno uči, uvijek ću odabrati ovog drugog. Uvjeren sam da će biti bolji lider nego onaj ko na svojim dobrim osobinama nije dovoljno radio.
Miroslav Mišković
Zato danas, kad vidim mladog čovjeka pred sobom, volim da vidim tu dodatnu energiju – kada ruke nemirno drži, kada se brzo kreće, kada sa strašću govori i nervira se oko toga što govori. Neka govori i pogrešno, treba ga pustiti, ako vidite da to radi iz stomaka i sa entuzijazmom.
Velika se rasprava otvorila o mojoj tvrdnji da mlad čovek, obrazovan, ambiciozan, ne može u kompaniji da radi kao „potrčko“, jer ćete takvog čovjeka vrlo brzo izgubiti. Mogu da razjasnim: on ne smije da radi besmislene poslove, kojima neko od starijih liječi svoje komplekse ili pokriva sopstvenu nesposobnost.
Ali naravno da mora da zna i da razumije operativne poslove u biznisu. Onaj ko treba da vodi sistem, teško će to raditi ako ne poznaje osnovne funkcije u njemu. Neće biti autoritet ni za jednu službu u kompaniji ako ne bude znao bar njenu logiku i principe na kojima radi.
Lično sam prošao put od dna, a slobodan sam da kažem, do vrha. Počeo sam kao pripravnik, mlađi referent, pa referent i viši referent, zatim šef, direktor, pomoćnik generalnog i generalni direktor (u Župi, Kruševac). Osnovao sam kompaniju Delta i postao njen direktor, a kasnije predsjednik.
Nije mi taj put smetao u karijeri, naprotiv, učinio je da dobro razumijem mnoge aspekte poslovanja i da kasnije kvalifikovano razgovaram i o finansijama, i o bilansima, i o strateškim planovima. Da razgovaram, naravno ne da znam te poslove bolje od stručnjaka koje sam angažovao. Uostalom nije čudno što u jednom InterContinentalu postoji pravilo da ne možeš da postaneš direktor ako ne znaš da namjestiš sobu.
Mladim kolegama uvijek kažem da ne štede sebe u početku karijere. To je vrijeme kada se najviše radi, kada ispitujemo sopstvene granice. Početne godine neće riješiti sva životna pitanja, ali hoće postaviti temelje za sve što čovjek kasnije može da ostvari.
Ako se izuzetno angažujemo u prvih nekoliko godina radnog vijeka, to je osnov da ostvarimo dobru karijeru i da onda u njenim plodovima uživamo. Mnogo duže nego što je trajao period početnog odricanja. Kasnije dolazi period u kome posao donosi benefite, standard, bolje uslove života i sve ono što jesu rezultati uspješne karijere.
Iako su ljudi skloni da veličaju sopstvenu mladost, ja mislim da je danas situacija za mlade ljude u poslu mnogo povoljnija nego što je bila u vrijeme moje generacije. Prije svega zbog toga što danas svi imaju priliku da brzo uče, samo ako to žele.
U vrijeme kad smo mi počinjali u poslu, bilo je veoma teško doći do znanja. Ono je bilo ili formalno, ili je obrazovanje dugo trajalo, ili ga jednostavno nije bilo. Danas kada je sve na internetu i kada su komunikacije otvorene 24 sata, ne može da nauči samo onaj ko to ne želi. O uzgoju jabuka ili o trgovini na berzi, svejedno je.
Na kraju, ako formiramo lidera, uvjeren sam da on mora da ima širinu. Neophodno je da poznaje što više oblasti, može to biti slikarstvo, sport, film, knjige, psihologija ili humanitarni rad. Neophodno je jer lider mora da ima lični autoritet i integritet, mora da zasluži pažnju u oblastima života koje izlaze iz okvira uskog posla kojim se bavi.
Cijenim obrazovanje, pa i ono formalno iako na njega imam dosta zamerki. Ali to što neko ima sve desetke u indeksu, to uopšte ne govori da je dobar za lidera.
Treba biti jasan: da, čovjek sa puno akademskog znanja je veoma koristan za kompaniju. On je odličan u operativnom biznisu, za kompaniju je veoma važno da ima kvalitetne profesionalce na svakoj poziciji i eksperte za pojedine dijelove poslovnog procesa.
Takav ekspert može, i obično i dobro zarađuje na svojoj poziciji. Ali važno je da se razlikuju ove funkcije, da neko može biti odličan stručnjak, ali i da se prepozna da nema osobine za vođu tima.
Uostalom, niti mogu, niti treba svi da budu lideri.
